Ponekad ne mogu šutjeti, a pitam se i zašto bih? Ako toliko ljudi koristi tipkovnicu da bi pisalo uvrede, prozivke, ucjene i obmane, onda mogu i ja napisati što mi leži na duši. S obzirom da je ovo blog, tu čak mogu biti i malo slobodnija, ali nikako bezobrazna.
To što sam čitan i popularan bloger / autor, ne daje mi pravo da ikoga vrijeđam. Zbog toga smatram čak i obavezom, napisati ovaj tekst.
Ljudi vole da im se titra, da im se podilazi. Vole da im pričamo bajke. Ako pak s druge strane nisi od tih pisaca/ blogera / novinara / kolumnista koji je spreman podilaziti i prodavati muda pod bubrege, omotane rozom mašnicom, onda ti poruče da potražiš Isusa.
Pitam se, što je to trulo u ovoj balkanskoj sredini?
Mnogi će reći – a što nije?
Centar smo lopovluka i siromaštva, tračeva i licemjerja.
Ako otvoreno kažeš što misliš, rastegne te svaka šuša. Nešto što bi trebalo biti normalno, a zove se pravo na mišljenje, ponekad te jednostavno previše košta.
Novinare se u hrvatskoj vrijeđa i pljuje, proziva i često verbalno zlostavlja, a naciji nisu strani ni fizički napadi. Oko kamere mnogo je to puta zabilježilo.
Kad otvorim bilo koji regionalni portal i bacim oko na komentare ispod članaka, jedini dojam koji dobijem je da živim u štali. To uvrede na račun autora padaju brzinom svjetlosti.
Omalovažavanje, diskreditiranje, pljuvanje pa čak i prijetnje, prevladavaju. Zapitam se što je tim ljudima u glavama? I kad li će konačno netko početi pisati kazne za takve uvrede? Državni budžet bi se napunio u par minuta.
Smatrate li zaista da vam je na internetu sve dozvoljeno? I da se imate pravo ponašati kao seljačine samo zato što imate tipkovnicu?
Ne sviđa ti se autor? Ne čitaj ga. Ne voliš taj portal? Pa što ga otvaraš?
Da istresaš vlastitu žuč na osobi koja samo radi svoj posao, nikoga nije uvrijedila i nikome učinila loše?
I onda joj još napišeš “potraži Isusa”. Možda tebi treba da ga potražiš. Možda ti treba da potražiš sva božanstva, svih znanih religija. A možda ti ni to ne bi pomoglo!
I ne, nemoj mi reći da je to kritika. Svi mi jako dobro znamo što znači napisati kritiku, a što znači pisati uvrede i prijetnje.
Ne možeš verbalno nasilje pravdati pravom na mišljenje!
Ljudi brkaju lončiće.
Svatko ima pravo iznijeti svoje mišljenje o nekoj pojavi, bila mu ona simpatična ili ne. Ali nitko nema pravo nekome sugerirati da je lud ili glup.
Ako se toga držimo mi, “samoprozvana piskarala” kakvima nas često nazivate, trebali biste i vi.
Pravo donosi i obaveze i one idu u dva smjera.
No, čini mi se kako će se prava drama odviti tek kad ljudima na vrata počne kucati policija i kad počnu plaćati skupe kazne zbog svoje “kreativnosti i prava na mišljenje”.
Kad shvate da “glupačo” ,”idi se ubij”, “treba te rascijepati i zapaliti”, “idiote”, “debilu, konju, majmune, seljačino”, nisu kritike već čisti govori mržnje. I da im nije mjesto nigdje pa ni na internetu.
Tekst ću zaključiti jednim zanimljivim paradoksom a odnosi se na jednu mladu mamu koja mi je, par dana prije no što sam završila u bolnici pričala kako ne razumije od kud njenom mališanu (klinac ide u peti razred) svi ti izrazi? Čudom se čudila i nabrojala mi što je sve to ružno čula od njega, a ja sam samo uzdahnula sjetivši se njenih statusa na fejsu i komentara koje ostavlja ljudima.
Puni su “lijepih izraza”. Njen klinac ima Fejs, sve mu je dostupno. Čita mamine bisere i raste s njima.
Pazi li koliko puta joj se ti izrazi “omaknu” u razgovoru pred djetetom? Naravno da ne.
