Naprosto me fasciniraju frajeri koji ništa ne znaju i ne mogu sami. Niti gdje stoji tanjur a gdje žlica, vilica, nož i šalica. Ni čime da si zagrabe salatu ni gdje bi po difoltu zapravo trebale stajati čarape. I kako ih staviti u košaru za veš a da ih se ne srola u kuglicu, jer ono gle čuda, netko ih treba izvući iz te košare, i onako smrdljive i znojne razdvajati i staviti u mašinu. Bljak. Još više me fasciniraju žene koje su od svojih muževa, sinova i unuka napravile invalide i još se na to žale. Muškarac nikad nije ljenčuga po naravi, muškarac je točno ono što njegova mama, baka i žena naprave od njega!
– Daj si sjedni, budem ti to ja. – najgora rečenica koju žene izgovaraju svojim muževima i sinovima, svaki je**ni dan. Ček malo, kaj ti njemu zbilja moraš nasuti rižu u tanjur? Kaj je on toliki imbecil da si ne može sam staviti dvije žlice riže?
Mislim koje su to šeme? On dođe s posla, ostavi zmazanu robu na sred spavaće sobe, otušira se i namoči cijelu kupaonu, onda k’o šerif sjedne za stol i čeka da ti letiš oko njega. – Hoćeš kruha? A nećeš… a imam i onog sa sjemenkama. Ne bi? A je l’ bi cikle ili ‘oćeš zelenu salatu? Čekaj da ti se juhica malo ohladi, evo budem ti stavila još jednu šefljicu.
Ono wtf?
Pola sata kasnije, zove svoju sestru na mob i priča: “Joj kak sam umorna, od kad sam došla s posla nisam sjela. Sad sam mu servirala ručak, pa sam oprala suđe, čeka me hrpa veša za ispeglati i kolači za napraviti jer sutra dolazi njegova sestra s djecom na ručak… umorna sam, bole me noge i vene su mi već iskočile. itd, itd, itd…”
Sama si si kriva! On je lord jer si napravila lorda od njega. Zakaj bi on prao suđe il si sam puhao u juhicu, kad ima tebe dežurnu budalu za to! Zakaj bi skupljao zmazani veš s poda i čarape normalno odložio odvojene u košaru za veš, kad ima roba koji će skakutati za njim i sve to raditi s osmjehom na licu? Pa nije glup!
Sjećam se jedne situacije kad je dečko s kojim sam bila u vezi, u mojoj kuhinji prao šalice.
Na to je banula moja tetka i počela se derati na mene: “Marija! Kakva si ti to žena? Kakva si ti to gazdarica? Kak možeš dozvoliti da on kraj tebe pere suđe? Isuse Bože… mene bi bilo sram.” – i tako jedno pola sata. Sve sam to stoički odslušala, okrenula očima i nastavila raditi na projektu kojeg sam trebala taj dan završiti. On ju je gledao zbunjeno i pomalo izbezumljeno jer nije imao pojma o čemu ova trabunja? Mlad je ostao bez roditelja i davno se naučio brinuti sam o sebi. Često sam nam kuhala, ali kuhao je i on. Kućanske poslove smo dijelili i nitko nikome nije bio sluga.
Iako volim biti tipično žensko koje kuha, sprema i peće kolače, jer mi je to ipak u genetskom kodu, a igranje s namirnicama i spajanjem različitih okusa – strast, ipak ne volim biti nikome mama i ne želim to.
Kad vidim kako moja mama, skakuče oko mog oca, bude mi podne i ponoć istovremeno. Ona njemu čak i salatu naspe u tanjur, da se ne bi on jadan namučio i ispružio rukicu za centimetar i po i sam si dohvatio zdjelicu sa salatom. To je bolesno!
I neka ste umorne i neka vas bole noge i neka vam i duša izlazi iz tijela van. Same ste si to napravile. Same ste odlučile bit nečije robinje.
Svom dečku ja ne želim biti mama, spremačica, kuharica, sluškinja, robinja i dežurna budala. Želim mu biti cura. Da naravno da mi je gušt skuhati nešto fino i ispeći kolače i volim da mi je uredno i pospremljeno i mirisno, ali… neću trčati za njim, neću mu sipati hranu u tanjur, neću skupljati zmazani veš za njim po sobi i sigurno neću razdvajati smrdljive čarape! Neću. Točka.
On će itekako uživati u našim zajedničkim trenucima, kao i do sad, ali mu nikad neće pasti na pamet da nešto od mene zahtjeva – jer me poštuje i jer je navikao koristiti svoje ruke i noge. Ako nešto ne može, uvijek ću mu rado pomoći, donijet ću mu čaj i doručak u krevet, mazit ću ga i masirati i ugoditi mu na tisuću načina, ali da ću biti dežurna budala – neću.
Isto tako to nikada ni u primisli ne bih tražila od njega. Oboje smo zdravi mladi ljudi, posve sposobni skuhati rižu i nasipati si je u tanjur. Isto tako pospremiti stol za sobom i oprati suđe. Ne očekujem od njega da hekla, ali Bože moj s metlom i usisavačem se treba upoznati, ne radi mene, već radi sebe!
Većina muškaraca koje znam i koje sam imala priliku upoznati, u različitim životnim situacijama su ljenjivci.
Ljenjivci, jer im je život pružio mogućnost da to budu. Oni uživaju u svojoj tituli gazde kuće, koja budimo iskreni postoji samo na papiru. U stvarnosti pojma nemaju di su ni što su, ni kako da si sami obrišu dupe.
Ne znaju gdje stoje tanjuri, niti ih zanima, najedu se, okupaju (ako to znaju sami, jer mnoge od njih kupaju njihove ženice), podrignu se, pojebu i odu pajkiti. Gdje su računi, ili neki dokumenti – nemaju blage, jer netko drugi brine o tome. Kad treba pokazati da su gazde, onda se lupaju o dlakava prsa i šepure k’o purani, hodajući gore dole dvorištem koje nikad nisu pomeli, niti znaju zapravo kako izgleda metla, ali jako su vješti u laprdanju kako su žene stvorene za madrace a ne za mudrace.
I neka ih! Može im se bit, kad smo im dozvolile da nam to rade.
Toliko smo se borile da budemo ravnopravne, da imamo pravo glasa i vozačku dozvolu, a sad im pušemo u juhicu da si ne bi gazde opekli osjetljive jezičke.
Neke žene to možda rade da bi im muževi bili izdržljiviji u krevetu – ‘ko će ih znat. Ak’ dobro jebu – onda okej, sve im je oprošteno. Ako ne, e onda ste se duplo zajebale drage moje.
U svakom pogledu, dobile ste lijene, glasne i smrdljive orangutane jer ste ih tak fino oblikovale, ko one blagdanske kolačiće. To kaj su vam zagorili – e jbg.
Nemate se pravo žalit.
Vaša Mary
