Čudnovati susret…

Stajala sam danas ispred jedne visoke blještave zgrade, čekao me dug sastanak, neizvjestan i stresan. Nosila sam onu svoju zelenu, svilenu košulju i iskreno nervozna palila cigaretu. Nakon što prokleti upaljač ni iz desetog pokušaja nije htio opaliti, zafitiljila sam ga ljutito preko ceste u travu, a onda glasno uzdahnula.

Nisam ni primijetila da netko stoji pored ulaza i promatra me.

Bio je u sjeni, mirno pušio i zabavljao se prizorom. Shvatila sam da me gleda tek kad sam čula hihot. Odmjerila sam ga mrkim pogledom i izvadila mobitel iz torbe.

Došla sam pola sata prerano, nije mi se išlo na kavu, a nisam imala volje ni stajati ovdje.

  • Trebaš vatre? – pitao me.
  • Hvala. – odmahnula sam rukom, čvrsto odlučivši da je ovo zadnji put da pokušavam početi pušiti. (da, dobro ste pročitali).
  • ‘Ajde, što god da te muči, sigurno nije “baš tako strašno“. – rekao je kroz osmijeh, približivši mi se na svega korak i odmjeravajući me pogledom.
  • Sviđa ti se ono što vidiš? – rekla sam zajedljivo.
  • Nije loše, ali imam dojam da bih od tebe prije dobio nogom u jaja no pristanak na kavu. – rekao je i dalje se smiješeći i paleći vatru. Izvukla sam cigaretu i povukla dim. Ovog puta nisam se ugušila od vlastitog kašlja.
  • Mhm… – samo sam rekla i zagledala se u neku točku u zelenilu preko puta.
  • Bit će dobro. – rekao je.
  • Oprosti?
  • Bit će dobro. Što god ili možda bolje da kažem “tko god” da te muči.
  • Ne muči me ništa. Hvala za vatru. – odgovorila sam hladno.

Nije rekao više ništa. Povukao se u kut, naslonio na zidić i pustio me da u miru ispušim. Išlo mi je na živce što me i dalje promatra, kao neki prokleti komad mesa.

Pitala sam se, čvrsto odlučivši stajati ovdje okrenuta mu leđima, skroz do vremena dok ne budem trebala ući u zgradu, da li su svi muškarci takvi? Jesmo li im samo to? Komad mesa i ništa više.

Dva mistična oka, par dobrih sisa, lijepa kosa, dobro dupe, usne za ljubljenje i pušenje… ma komplet za jebanje?

Odgovor mi se nametao sam, pa sam izdahnula, osjetivši da moji pokušaji da se intenzivnije družim s cigaretama, jednostavno nemaju nekog smisla. Ugasila sam cigaretu i bacila opušak u smeće, sa zaključkom da sam danas dovoljno zagađivala okoliš a moj slučajni suputnik u ovoj čekaonici od asfalta i stakla ponovno se zahihotao na glas.

Mora da ga je sve ovo silno zabavljalo, no svejedno ga nisam željela pogledati. Moja ljutnja na muški rod tek se rađala i tek je trebala dosegnuti vrhunac.

  • Mora da je gad. – rekao je.
  • Tko? – pravila sam se da ne razumijem pitanje i nastavila gledati u zelenilo.
  • Onaj tko te natjerao da se ponašaš ovako.
  • Kako to?
  • Drsko.
  • Ja sam se rodila drska.
  • Oooo, oprostite gospođice. – nasmijao se.
  • Hah. – odgovorila sam nadajući se da sam bila jasna.
  • Inače, ja sam Krešo. – pružio mi je ruku.
  • Ja sam… nisam zainteresirana Krešo. – rekla sam isuviše bezobrazno i malo se pokajala, pa se ugrizla za usnu. – Ja sam Marija. – nastavila sam i pružila mu ruku.
  • E to je već bolje. I paše ti ime. Izgledaš kao Marija.
  • Izgledam kao Marija? hahahah, kakva je sad to fora?
  • Nije fora. .- nasmijao se a ja sam prvi put primijetila kako je zgodan, jako zgodan i malo se lecnula, ali to je trajalo tek jednu tisućinku sekunde.
  • Nije? – odgovorila sam upitno.
  • Inače postavljaš toliko pitanja?
  • Možda. – odgovorila sam i nasmiješila se.
  • Oooo pa ona se i smije. Bogovi, imajte milosti!
  • Hahahah budalo!
  • Kava nakon što odradiš to što imaš? U ovoj zgradurini iza nas?
  • Pa hajde… – promucala sam, slegnula ramenima i lagano se otpravila put sastanka.
  • Samo na recepciji pitaj za Krešu kad budeš na izlazu! – viknuo je.
  • Mhm… ok… – promucala sam i tren nakon toga već mislima bila među papirima koje sam ponijela sa sobom.

Vrijeme mi je proletjelo, sastanak se odužio, ali na kraju sam bila zadovoljna. Dobila sam ono po što sam došla a to je bilo najvažnije. U glavi sam lagano vrtjela obaveze koje me još danas čekaju i onu mrku misao da bih morala do zubara. Već na izlazu, začula sam vlastito ime i zbunjeno se okrenula.

  • Točno sam znao da ćeš pokušati šmugnuti. – smijao se.
  • Ummmm… oprosti, iskreno… ja…
  • Zaboravila si na mene?
  • Pa, ovaj…. da. – rekla sam i zagledala se u vrh svojih cipela.
  • U redu, ali sad mi zbilja duguješ kavu.
  • Pa okej, kad već inzistiraš, ali vjeruj mi na riječ, uopće nisam ugodno društvo! (Barem ne danas, pomislila sam).
  • To ću ipak ja odlučiti. – rekao je i pokazao mi rukom da ga pratim.

Šutke sam koračala pokraj njega i u sebi vrtjela film na neku drugu šetnju i neku drugu prvu kavu. Osjećaj je bio posve drugačiji. Bio je lagan, čaroban i pun uzbuđenja. Ovdje i sada, osjećala sam se kao netko tko je zalutao u krivi film. No kava je bila fina a Krešo je ispao odlično društvo. Nije me mnogo ispitivao, više je donio neke svoje zaključke.

  • Nemoj si to raditi. – rekao je, nalaktivši se na stol i gledajući me u oči. U toj njegovoj gesti bilo je nečeg bolno poznatog, pa sam se lecnula i instinktivno povukla.
  • Što? – rekla sam hladno i sabrano.
  • Nemoj se zatvarati.
  • Zatvarati?
  • Nismo svi kreteni.
  • Možda sam kreten ja. – rekla sam.
  • Nekako ne vjerujem u to. – odgovorio je i dalje me promatrajući svojim prodornim plavim očima.
  • Tvoje pravo. – slegnula sam ramenima i bacila pogled na mobitel.
  • Očekuješ poziv ili ti se žuri?
  • Nijedno. – rekla sam.
  • Onda?
  • Što?
  • Hoćeš mi obećati?
  • Obećati?
  • Da se nećeš zatvarati?
  • Od muškaraca?
  • Da.
  • Puno tražiš a ne poznaješ me uopće.
  • Mislim da se isplati. – nasmijao se a ja sam uzdahnula. Podsjećao me na jednu samouvjerenu budalu do koje mi je bilo previše stalo, na jednog samodopadnog kretena, užasno umišljenog i arogantnog, presigurnog u sebe i nesnosno tvrdoglavog.
  • Ne isplati se. – rekla sam i posegnula za novčanikom.
  • Ja sam zvao. – rekao je položivši dlan na moj.
  • U redu. Hvala za kavu Krešo i društvo. Bilo je… pa svakako zanimljivo.
  • Broj pretpostavljam neću dobiti? – nasmijao se.
  • Ne. Ipak ne. – odgovorila sam iskreno.
  • Šteta. Nadam se da ću te bar vidjeti ovdje u prolazu?
  • Možda. – nasmiješila sam se a on je kimnuo glavom. Bilo mu je to očito dovoljno.

Život ide dalje. Vrtjela sam to u glavi. Što ima loše izaći s nekim drugim? A onda sam glasno uzdahnula. Nisam željela izlaziti s drugima, slušati glupe spike ni mudrosti o tome “kako se ne trebam zatvoriti”. Željela sam samo ići dalje, dan po dan, otkrivati nove stvari, uživati u malim stvarima, družiti se s prijateljima, piti duge kave ispod moje trešnje, jesti kremšnite u Samoboru na trgu, smijati se na glas i pjevati pjesme od Cher, skakućući samo u gaćicama i grudnjaku po svojoj sobi.

Osjećati se živom.

Kao s njim.

Kao prije njega.

I znala sam da će to doći. Dan po dan… step by step. Izvukla sam cigarete iz džepa i bacila ih u prvu kantu, stavila slušalice na uši i pustila si Prince-a. Do kraja ulice već sam pjevušila ne mareći tko me gleda i koliko čudno izgledam.

A ljubav?

Ona mi i dalje pripada.

Nije otišla nikud. Nije izgubila sjaj. Nije izgubila obrise. Nije odnijela okus usana i nije izbrisala dodire s tijela. Sve je to još moje. Samo sklopim oči i sve to opet osjetim.

Nisam se ja zatvorila. Samo sam odlučila, biti pametnija…

M.